nusretnicevic

Priča jednog studenta

Nekada davno, mnogo davno, kada su ulice bile ispunjene ljudima, a autobomili katkad nailazili i molećivo svirali, da bi bili propušteni, išao sam u srednju skolu.

Tito je bio još malo živ, ne previše, skoro je bio na samom kraju. Škola je još uvek bila sve, a narodi jugoglovenski, tako smo ih zvali, puni sebe, vere i nade u budućnost.

Tada se desio Tito. Potekle su suze, još poneka pesma je otpevana njemu u čast, a onda se krenulo sa gledanjem u dlanove; da se vidi šta nam budućnost nosi. Dlanovi kao dlanovi; nažuljeni onoliko koliko su namučeni; iz namučenih se teško što moglo videti, a iz onih svilenih, činovničkih, mogla se nazreti nevolja. U vreme zagledivanja u dlanove, generacija mladih ljudi, nesvesna svoje budućnosti, bauljala je po Univerzitetima. Tako sam se i ja zatekao na Univerzitetu u Beogradu. Dok smo studirali i osvajali znanja, nastajala ne nova struktura u društvu, koja će se umesto u dlanove zagledati u karte, sa nakanom da ih nasilno menja. Tako su devedesetih, kada kao povratnik dođoh u svoj grad, desetinu godina posle Titove smrti, počele godine stradanja. Jugoslovenski fitilj se zapalio, a oni koji su trebali da ga gase, posipali su ga bezninom. Zemlja se pocepala po AVNOJevskim šavovima. Spuštena je čelična granična zavesa. Došle su nam dugo najavljivane sankcije. Nastao je mrak.

Škola i školovani spustili su glavu. Od plate se nije moglo živeti, pa su mnogi krenuli preko granice, ne bi li našli neki mir i sreću. Oni hrabri, koji nisu hteli ići preko, okušali su sreću na domaćem terenu. Pokrenuli su poslove na ruinama. Nastao je bisnis. Najhrabriji, oni prvi , zagledali su se u nebo i tražili odsjaj sopstvenog lika na njemu i bili vodilja. Velika većina nije gledala ni u nebo ni u dlanove ni u mape, već u komšijsko dvorište i komšijske dućane; -ako ide njemu, ma ići će i meni, govorili su. To je bila filozofija bisnisa većine, devedesetih. Lopta je prvo bačena u dvorište džins odeće. Neoprezni napadači krenuli su sa svih strana. Kuće su preko noći pretvarane u fabrike, dorađivani su aneksi, otvarane kamenjare, zidane su fabrike iznova. Postali smo rasadnik džins piraterije. Tržiste je bilo i gladno i golo, zatvoreno i izolovano. Lopta se kotrljala po gradu, a džins industrija postajala ključ opstanka ljudi Novog Pazara i okoline. Kriza, sankcije, ratovi i kolektvine nesreće i ako tu oko nas, nekako su nas, mislili smo mi, mimoilazile. Kada smo hteli preko grane, bilo nam je teško. Počeli su gori od nas da nas ponižavaju. Pasoš je počeo da menja boje. Brže od pasoša menjala nam se država. Počelo se sa skraćivanjem skraćenice. Od SFRJ došli smo na S i na kraju smo ponovo pocrveneli; da li je od stida ili nostalgije ?... Evropa i svet umorili su se naših i spopstvenih gluposti. Podigli su zavesu da vide šta se to kod nas dešava. Bili smo nespremni za njih ali do kraja zanimljiivi. Bili smo ponosni u propadanju. Baš to smo uvek umeli da radimo; u propadanju smo bez premca. Mi i danas, decenijama iza devedesetih, i dalje i dublje, veoma dostojanstveno propadamo. Evropski dušebrižnici, evrofanatici, evroskeptici, antiveropljani.,,,, poređali se u različite ešalone demokratije, a narod dostojanstveno i do kraja , ne zna ni za kuda je, ni kako će tamo gde neće. Čeka u predvorju čekaonice, ne bi li ih neko iz čekaonice pozvao i rekao im šta se ispred čekaonice nalazi. Eto tako, mi ćemo biti onamo gde nismo, dostojanstveno i uspravne glave, veoma dužnički opterećene; no to baš i nema veze, bićemo za ura i za gore. Glavu i dalje držimo gore i ne povijamo se ni pred kime jer mi znamo i za bolje. Još to malo kičme nam ostalo, a ono viška tereta; za to nas sada ne pitajte, to ćemo prevaliti na one što iza nas dolaze. Neka i oni potegnu. Da vide kako je nama teško bilo.

Oni koji pamte, znaju kako je bilo. Oni što ne pamte red je da ih podsetimo, a ako iko zaboravi, tu su granice da nas podsete, na one sa početka priče, što se zagledaše u karte i napraviše granice koje su “transparntne i koje spajaju”. Nikada mi nije bilo jasno kako to granica može da spaja. Ja sam to razumeo kao jasan znak razdvajanja ali pošto je moja lopta bačena u polje turizma, koje granice baš i ne voli, ne dođe mi ništa drugo do da krenem sa programom “Od granice do granice” možda one i nisu toliko loše i može neka korist da im se vidi. Samo ne znam od kojih da krenem, da li da idem unazad ili ću morati da se napregem i napravim diskontinuitet. (Autor Nusret Nicevic Karavan Novi Pazar)